Main Content

Историја

Најстарији трагови насељености овог простора откривени су на данашњем локалитету „Пећурски камен“ - на дубини од 4 м у пећинским седиментима пронадјени су трагови неандерталског човека. Покретни материјал се састојао од камених ножева и трагова огњишта и његова старост процењена је као епоха - 50 000 година пре нове ере. Трагови насељености из горњег палеолита пронађени су на локалитету "Маркова пећина" (недалеко од Сокограда), у клисури Моравице. Фосилни остаци (остаци пећинског медведа), као и трагови материјалне културе сведоче о животу човека на овом простору у периоду последњег леденог доба, односно 12 000 година пре нове ере. У доба неолита на тлу Сокобање постојала је људска насеобина, о чему сведоче научна исраживања и археолошки налази на локалитету Требич. У археолошкој карти Србије локалитет Поповица, на десној обали реке Моравице у непосредној близини Сокограда, је означен као бронзано добска градина, односно насеобинска структура у чијем  подножју се налази тумул (праисторијска гробница сачињена од насипа земље) која је импресивних димезија.
Путописац Феликс Каниц тврди да је сама Сокобања насеље римског порекла у коме је постојало купалиште - балнеа, од које речи је настало првобитно име Бања. Остаци антике на територији општине Сокобања су многобројни. Делови посуђа, алата и накита из римског периода пронађени су на археолошким налазиштима Сокоград и Требич а остаци римских терми на месту данашњег Амама.

Сокобања у време Турака

Девет година после Косовске битке (1398) у Сокобању су стигли Турци. Бању помиње Константин Филозоф у биографији деспота Стефана Лазаревића, а описивали су је и Евлија Челебија, турски географ Хаџи Калфа, Вук Караџић, путописац Феликс Каниц...Чувени Амам, саградјен на најпознатијем сокобањском лековитом извору,  у то време (1663) сокобањско јавно лековито купатило, први помиње турски путописац Евлија Челебија:
 "Купатило је врло импозантно, у доброј грађевини, с куполама покривеним оловом, са шедрваном и собама за купање." Има и посебно купатило "само за жене, са топлом водом у коју се не може ући, док се прво не промеша са хладном водом." У бању су тада долазили гости из Турске и Мале Азије. Имала је две стотине кућа, покривених дрветом, шест џамија, два мања хана, две турске основне школе и медресу-верску муслиманску школу."
Српски живаљ био је настањен на потезу данашњег Врела - јужни део данашњег центра вароши. 1737. године аустријски генерал Шметаус назива Сокобању  „дражесним местом“ и још каже: " Има један замак који је, како изгледа, врло стар.  Има купатила за која се прича да су дивна... Она су саграђена од мермера и одржавају се са пуно чистоће. Овамо Турци долазе из свих крајева, па чак и из Азије." Шмеатус, такође, наводи да су пре Турака овде на лечење долазили још римски легионари, ратници Византије и средњевековне велможе."
Први пут од Турака Сокобању је ослободио Хајдук Вељко Петровић (1808), накратко је поново преузимају турци од 1809 - 1810., када је Хајдук Вељко поново ослобадја и овде остаје до 1813. године.

Сокобања у време Књаза Милоша

Нагли успон Сокобања је доживела након коначног ослобођења од Турака (1833.), доласком Књаза Милоша Обреновића у Бању. По његовом налогу исте 1834. год. обнавља се турски амам, саграђен на темељима римских терми. Књаз је одмах поред Амама за мушкарце добио и своју каду која је након неколико реконструкција и данас у функцији.
Уз Амам је саграђен и конак књаза Милоша који је између два светска рата порушен. Преко пута је изграђена зграда за потребе администрације Кнежевине Србије, данашњи Милошев конак који је задржао свој аутентични изглед. Књаз  шаље узорке бањске воде на анализу у Беч и поставља првог бањског лекара Леополда Ерлиха, који се крстио и узео име Ђорђе Новаковић, због чега је у народу био познат као др Ђока Покрштењак.
8. јуна (по старом календару) 1837. из канцеларије Књаза Милоша у Крагујевцу, написан је упут заставнику Лазаревићу , који се шаље у Бању ради употребе топле воде и на  лечење које ће спровести доктор Ђорђе. Ово је први званично упућен  гост у Бању. Према овим подацима Сокобања је место са најдужом традицијом развоја бањског туризма у Србији. Сокобања је 2007. године прославила велики јубилеј, 170 година организованог туризма. Након имена Балнеа, Бања, Бањица, Велика Бања, Алексиначка Бања, Сокол Бања, 1859. године добија своје коначно име Сокобања. Присуство књаза у Сокобању је довело отмен свет, а трговци, имућнији и бањска елита, граде луксузне виле за смештај бањских гостију. Све до другог светског рата, главни гости били су племство, писци, уметници, боеми...
Најчешће су до рата, а и после долазили, Стеван Сремац (умро у Сокобањи 1906.), Бранислав Нушић, Исидора Секулић, Иво Андрић,  Родољуб Чолаковић, Меша Селимовић и Васа Чубриловић. Научници и људи од угледа били су често виђени у бањи између Озрена и Ртња: Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Емилијан Јосимовић, Драгољуб Јовановић (сарадник Марије Кири), Жанка Стокић и други.

Задужбине митрополита српског господина Михаила

Крајем XИX века родном сокобањском крају почео је све чешће да се враћа Милоје Јовановић, знаменити Митрополит Србије господин Михаило. Он 1894. године подиже у Сокобањи велику школу и цркву. Изложивши своју идеју тадашњим бањским интелектуалцима, наредне године оснива "Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање и околине". Друштво предузима велики број активности на испуњењу постављених циљева. "Зашто да износимо тешко стечени новац из земље, кад имамо такову бању овде", говорио је Митрополит. Запажену улогу у тадашњој сокобањској култури имају певачко друштво, Учитељско удружење, Занатска женска школа...
Сокобања између два светска рата
Након Првог светског рата, Сокобања мења свој изглед, буја културни живот, долазе познати, глумци, политичари и писци... Између два светска рата изграђен је први савремени хотел у Сокобањи- Хотел „Европа“. Изграђене су бројне виле, водовод, извршена електрификација, уређени су паркови и излетишта. Најпосећеније излетиште и место окупљања интелектуалне елите у овом периоду било је „Врело“, са прелепим парком и језерцетом за вожњу чамцима. Интензиван развој Сокобање зауставља Други светски рат.

Сокобања данас

Након Другог светског рата, Сокобања поново доживљава свој процват. Изграђен је први стадион, адаптирају се стари и граде нови, модерни хотели великих капацитета са пратећим садржајима, и велики здравствени објекти као основа развоја здравственог туризма. Сокобања свој процват доживљава поново седамдесетих година, а почетком осамдесетих остварује рекордан туристички промет од преко 100.000 гостију и милион ноћења. 1977. изграђено је велико здање Специјалне болнице Сокобања са 380 постеља. 1978. сокобањски природни потенцијали потпуно се заокружују изградњом акумулације на реци Моравици, односно Бованског језера. Исте године Сокобања добија и своју радио станицу, а  ТВ станица је основана 1997. год..
Данас је Сокобања једно од најпопуларнијих туристичких места у Србији. Стратегијом Владе републике Србије 2006. окарактерисана је српском бањом са највише потенцијала и сврстана у седам најатрактивнијих туристичких дестинација у Србији. Изванредна природна богатства, богата културно - историјска баштина, традиција, гостољубивост и темперамент мештана, уз веома интересантне програме и нове садржаје, у којима туристи могу да уживају само у овој бањи,  претворили су Сокобању у најатрактивнију  и најпосећенију српску туристичку позорницу. Сокобања, као туристичко место са дугом традицијом али и са многобројним новинама у својој туристичкој понуди, пружа својим посетиоцима интензиван и незабораван доживљај нудећи им Нови стил живота.